Sveta Petka, krst u pustinji
Postoje filmovi koji pričaju priču, a postoje i oni koji nas suoče sa pitanjima od kojih svakodnevno bežimo.
Film Sveta Petka – Krst u pustinji, u režiji Hadži-Aleksandra Đurovića, prati duhovni put Paraskeve, žene koja napušta svet koji poznaje i odlazi u jordansku pustinju, gde kroz četrdeset godina molitve, odricanja i iskušenja traga za smislom koji prevazilazi granice svakodnevnog života.
Najveća vrednost ovog filma jeste njegova tema, ali je upravo u njenoj filmskoj realizaciji i njegov najveći izazov.
Đurović bira ozbiljan, kontemplativan pristup, oslanjajući se na duhovnu atmosferu, simboliku pustinje i unutrašnju borbu junakinje. Takav pristup odgovara priči o svetiteljki, ali povremeno ostavlja utisak da film više želi da prenese poruku nego da je razvije kroz dramsku radnju. Tamo gde bi sukob, tišina ili pogled mogli da kažu više od reči, pojedini momenti ostaju previše oslonjeni na objašnjavanje duhovnog iskustva.
Zbog toga je i ritam neujednačen: sporost može da doprinese osećaju izolacije i odricanja, ali kada izostane dovoljno snažna dramska napetost, kontemplativnost prelazi u monotoniju. Vizuelna simbolika pustinje ima potencijal da postane mnogo više od pozadine, da odražava unutrašnje stanje junakinje, ali taj potencijal nije uvek iskorišćen punom snagom.
U središtu svega je Milena Predić, koja nosi zahtevnu ulogu žene čiji se život odvija pre svega na unutrašnjem planu. Takva uloga traži suptilnost, jer je granica između uverljive duhovne sabranosti i emocionalne jednoličnosti veoma tanka. Film bi dobio na snazi kada bi Paraskevine unutrašnje dileme, iskušenja (cast- Milica Stefanović) i promene bile dramatičnije nijansirane, kako bi gledalac ne samo razumeo njen put već ga i emotivno proživeo.
Ipak, mene kod ove priče najviše zanima ono što prevazilazi biografiju svetiteljke.
Pustinja nije samo mesto. Ona je stanje čoveka koji ostaje sam sa sobom, bez buke, bez publike i bez mogućnosti da pobegne od sopstvenih misli.
Ne moramo da odemo u pustinju da bismo se suočili sa svojim demonima. Nekada je dovoljna izdaja, gubitak ili razočaranje koje nas natera da preispitamo sve u šta smo verovali. Svako ima neku svoju pustinju. Nekome je to samoća, nekome borba sa sobom, a nekome pokušaj da sačuva veru u ljude nakon što su ga upravo ljudi povredili.
Odnos Paraskeve i Zejnebe, žene druge vere i drugačijeg porekla, otvara i važnu temu ljudskosti koja prevazilazi verske i kulturne razlike. Ne moramo verovati u isto da bismo prepoznali dobro u drugome. U vremenu u kojem se ljudi tako lako dele, taj motiv nosi posebnu težinu.
Možda je upravo to ono što film najuspešnije pokreće: pitanje šta nas zaista određuje. Da li ono što nam se dogodilo, ono čemu pripadamo ili odluke koje donosimo kada ostanemo sami sa sobom?
Svetitelje često posmatramo sa distance, kao da nikada nisu poznavali strah, sumnju ili slabost. A mene ne zanima samo svetica na kraju tog puta. Zanima me žena koja je morala da prođe kroz njega.
Sveta Petka – Krst u pustinji nije bez slabosti u scenarističkoj razradi, ritmu i psihološkoj slojevitosti, ali njegova tema ostavlja prostor za razmišljanje i nakon odjavne špice. Film ne uspeva uvek da dubinu svoje junakinje pretoči u jednako snažan filmski doživljaj, ali postavlja pitanja koja ne gube značaj zbog toga.
Jer nije poenta samo diviti se onima koji su izdržali iskušenja. Poenta je razumeti šta nas njihove priče uče o nama samima.
Ako bi ti sve bilo oduzeto, šta bi u tebi ostalo dovoljno snažno da ne izdaš sebe?Čak i kad drugi to urade.
---
Ovom recenzijom otvaramo novu sezonu, i konačnu slobodu bloga, nakon svih napada koje smo imali u poslednje vreme, zbog zalaganja za kulturu, pravdu i iznad svega borbe za dobro naroda Srbije. Nadam se, kao autorka, da će nam ova sezona biti uspešna i vođena rukom najvećih svetinja, čiju podršku poslednjih dana, svi u Srbiji osećamo sve više.
Za neke nove slobode, istinu i prave životne odluke.
Slava Bogu i svim svecima,
Vaša Enna